„Кад странац буде делегирао судије, видећете да ли ћемо се борити за опстанак“, поручио у опширном разговору за Моцарт Спорт први човек нишког Радничког.
„Није важно да ли је мачка црна или бела, све док лови мишеве.“ Овом реченицом, представивши је као стару кинеску изреку, тадашњи градоначелник Ниша Дарко Булатовић најавио је Ивицу Тончева као новог председника Фудбалског клуба Раднички на скупштини клуба, децембра 2016. године.
Да преведемо. То је, уз финансијски спас за којим је клуб годинама оптерећен вишемилионским дуговањима вапио, требало да значи да ће Раднички коначно бити заштићен у односу на судијску организацију и остале фудбалске форуме, за шта се у Нишу веровало да је третман који некадашњи полуфиналиста Купа УЕФА никад није уживао сразмерно својој традицији и величини града који представља.
И већ ту настају прва неслагања локалне спортске јавности. Док су једни мислили да је тога било преко сваке мере и укуса у, рецимо, оној вицешампионској сезони, или чак још више у сезони пре тога, други су у том згражавању видели двоструки морал, јер, што би рекао недавно Александар Јанковић у једној телевизијској емисији: „Само је Обилић ’отео’ титулу, а Звезда и Партизан нису никада?“
Апсолутна истина не постоји. И зато се наредне тврдње вероватно неће допасти никоме. Ни онима који свакодневно некритички критикују актуелну управу Радничког, али ни онима који мисле да историја клуба почиње од њих.
Резултати? Са једне стране, Нишлије су се, под овим руководством, пласирале у Европу после три и по деценије чекања, и то не једном, него три пута у пет сезона. Са друге, четири пута у последњих пет такмичарских година спасавају се испадања из елите у фото-финишу сезоне, уз два наступа у баражу.
Неретко се, и по чаршији, и по друштвеним мрежама, могла чути/прочитати реченица: „Ма и нека испадну, само ако ће ови да оду.“ Какав је то погрешан популизам! Нити би „ови“ отишли све и да испадну, нити би се то дугорочно срећно завршило.
Кратко је овдашње памћење. Пре доласка актуелне клупске врхушке, Реал са Нишаве је увек био финансијски ослоњен на град. У таквом статусу, у ери претходног градског руководства, Раднички би се вероватно угасио. Буквално. Питајте фудбалере и запослене у клубу да ли им више прија данашња финансијска стабилност или оно време кад се свако мало штрајковало због неисплаћених зарада. Уосталом, када је претходни пут испао из елите, Радничком је била потребна пуна деценија да се у њу врати.
Опет, то што нема адекватне алтернативе, не сме бити алиби за низ свакодневних детаља који су довели до, синтагмом речено, нарушеног имиџа клуба. Раднички је изгубио публику, мада у ширем контексту актуелних прилика у српском фудбалу, тих пар стотина људи који дођу на Чаир су еквивалент оној бројци од неколико хиљада са последњег вечитог дербија или полупопуњеној Маракани када игра репрезентација, чак и против Шпаније, актуелног европског првака.
Они који тврде да је нема због малог броја Нишлија у првом тиму и у сваком довођењу недовољно афирмисаног страног фудбалера – попут најновијег примера Дејвида Евемадеа – виде неку „комбинацију“ управе и гушење потенцијалног места за децу из сопственог погона, можда и заборављају да имењак са Чика Даче има пуне трибине и еуфорију у граду без иједног Крагујевчанина у саставу; да су кошаркаши Спартака недавно исписали клупску историју, а да је једини Суботичанин на терену у победи над Црвеном звездом био – Никола Калинић; да су рукометаши Железничара и рукометашице Наисе не тако давно пунили халу Чаир и освајали трофеје са једва по неким рођеним Нишлијом, и то на крају клупе…
И могли бисмо тако унедоглед. Суштина је да, свидело се то некоме или не, „мачка није ни црна, ни бела.“ А које је тачно нијансе и да ли и даље „лови мишеве“? Е, то смо покушали да сазнамо од Ивице Тончева, који је недуго након горе поменуте скупштине с краја 2016. године, због неспојивости са тадашњом државном функцијом, „замрзао“ ону у Радничком, али је до данас остао онај који се за све пита – први човек клуба. Нема га често у медијима, али је у разговору за Моцарт Спорт одговорио на сва наша питања.
А кренули смо од актуелног момента. После изузетно тешке сезоне и само две недеље одмора, почеле су припреме ново првенство, али за сада нема пуно кадровских вести са Чаира?
„Нема их, колико пратим, много ни са других стадиона. Прелазни рок још није ни почео, трајаће до септембра, а ми смо већ довели два појачања. Дејвид Евемаде из Аустрије ће бити једно од највећих откровења Моззарт Бет Суперлиге. Гледали смо га против Партизана у пријатељској утакмици, малтене из авиона је одлично одиграо, демонстрирао и брзину и технику. Друга ствар, довели смо Петра Петровића. Ето, вратили смо нишко дете, а одмах су кренули малициозни коментари дежурних критичара ’следећи је вероватно Јован Јовановић или Марко Марковић’. Чему то?“
Па добро, да ли је он, који долази из друге лиге Тајланда, заиста појачање?
„Ми то сада не можемо да знамо. Ја сам га пратио, има одличан шут и левом и десном ногом, а нама је то баш фалило. Брз је, има дриблинг. Ми смо довели и Гемовића као појачање, па он тај епитет није оправдао. Танка сам ’погинуо’ да доведем, Израелци су Јавору платили 350.000 евра за њега, а ни он није оправдао очеквања. Да ли је неко појачање, то ће време показати. Али, донели смо одлуку да више нећемо доводити фудбалере из ‘неиграња’. Онај ко је имао вишемесечну паузу, било због повреде или зато што га је тренер мрзео, није у сфери нашег интересовања.“
ЧЕКА СЕ МИЛИОНСКА ПОНУДА ЗА СТЈУАРТА
Који су следећи кораци у прелазном року?
„У завршним смо преговорима са левим беком, очекујем да одговори на нашу конкретну понуду до краја недеље. Реч је о нашем познатом имену, играчу који до краја овог месеца има обавезе према свом садашњем клубу.“
Некако није тешко погодити да је реч о Немањи Антонову који је већ помињан у медијима?
„Ни бих ја сада да помињем имена нити једног потенцијалног појачања. Врло смо близу довођења и једног екстраквалитетног шпица, са поднебља из којег смо довели и Тривантеа Стјуарта, с тим што је реч о актуелном репрезентативцу, који игра на овом Конкакаф купу, даје голове, у својој лиги их је имао преко 20, у пуној је форми и био би, по мени, преозбиљно појачање.“
Кад поменусте Стјуарта, каква је тренутна ситуација?
„Имамо неколико званичних понуда. За мене су званичне понуде када се клуб обрати клубу мејлом, а не ово што зову менаџери па кажу хоће га овај или онај. Дакле, Стјуарта су тражили Бугари, лично су мене звали, али они не могу да плате то што тражимо. Понуда из Израела је била најозбиљнија, мада ни она не у рангу онога што би нас задовољило, то је стало због ратног стања, мада ево, како су стигле вести о примирју, поново се актуелизовала. Имамо још неке понуде из Румуније, Белгије и Русије. Стрпљиви смо и не журимо. То ће у сваком случају бити озбиљан посао за Раднички, јер смо га из Салернитане довели за 80.000 евра, а ја се искрено надам да бисмо коначно могли да пробијемо ту границу и направимо први излазни трансфер са седам цифара. Пре доласка ове управе, највећи посао у историји клуба била је продаја голмана Аце Јовановића у Орхус за нешто преко 200.000 евра. И после, ми лоше водимо клуб?“
Опет се враћамо на оне медаље са лицем и наличјем. За Стјуарта сте зимус одбили пола милиона евра од Партизана и сачували екипи битног играча, а онда сте, у јеку полусезоне, пустили најстандарднијег фудбалера Александра Војновића да оде у Јужну Кореју?
„Војновићу је на крају сезоне истицао уговор. Он је већ на зиму потписао предуговор са Корејцима. То му је евидентно одвлачило фокус, уговор тамо му се не би активирао да се, рецимо, повредио, и одна смо сели и договорили се да не правимо проблем ни њему, ни нама. Ми смо њега сада звали да се врати, он је одличан момак и фудбалер и врата су му отворена. Али, то је показатељ да ће и они којима уговор истиче на зиму морати по повратку са припрема из Бугарске да продуже уговор. Не пада ми на памет да разигравамо фудбалере који би за шест месеци отишли без обештећења, још да се они чувају.“
Костур тима је сачуван?
„На голманима смо покривени, на штоперима такође. Имамо Јамкама, Павловића, Етонгуа и Витаса, који је, ето, Нишлија, али сам и њему рекао да не можемо да, уз дужно поштовање, трпимо да на пет утакмица излази из игре због повреде. Ако прође припреме како треба и буде здрав, озбиљно рачунамо на њега. Лево доводимо бека, имамо и Белаковића, десно Петковића и Евемадеа, мада ми је тренер рекао да ће њега пребацити на крило, јер се ту боље сналази. Везни ред је, по мени, баш квалитетан, имамо Нишића, Милосављевића, Вању Илића и Симона Амина, који је прави модеран везиста, игра фудбал унапред, што ми се посебно свиђа, прошао је период аклиматизације и очекујем да експлодира. Једино да неко од њих баш подбаци када почне првенство, па да нешто мењамо. Желим да доведем још једно баш брзо крилио, да ту имамо још јачу конкуренцију на оба бока, мада би повратак Босића у форму из прошле јесени за нас био такође велико појачање. Од новца који планирамо да инкасирамо продајом Стјуарта сигурно ћемо довести неко значајно појачање, али за то има времена чак и када почне првенство, до краја прелазног рока. Такође, имамо двојицу фудбалера који су на излазним вратима, осим ако на припремама не промене однос и драстично поправе своју форму.“
ЗАШТО ДЕЦА ОДЛАЗЕ? ПИТАЈТЕ РОДИТЕЉЕ!
Можда, ипак, шкрипи са бонусима?
„Ту су Павловић, Николић, Издерић… Ето, мали Стефан Николић је наше дете, изашло из наше школе. Кад се појави квалитет, ми га прикључимо првом тиму. Али где су нишка деца најпре треба да се питају родитељи који једва чекају да их одведу у Београд. Ево, пре пет-шест дана уђем у један београдски локал, седе ту двојица наших познатих фудбалских менаџера, ја приђем да се поздравим и они ме упознају са господином са којим су у друштву, кажу ми ’ово је твој Нишлија.’ А он, дошао да са њима договара одлазак свог једанаестогодишњег сина у Београд. Једанаестогодишњег?! Па шта је ту Раднички или школа Радничког крива?“
Али, ето, мали Михајло Терзић је Нишлија, бонус, а напустио је клуб овог лета добивши споразумни раскид уговора.
„Је л’ он због мене отишао? Да ли је добио велику шансу прошле сезоне? А да ли је задовољио? Мени треба играч који ће гинути на терену, који ће да прави разлику, а не играч ’онако’. Те ’онако’ више не можемо да доводимо. Ја бих први волео да имам све Терзиће у тиму, они су неупоредиво јефтинији, не плаћамо им стан и храну, плус више осећају клуб као домаћи играчи. Што се тиче омладинске школе, ми смо спремни за сваки разговор. Хоћемо и трибину да направимо, нека дођу сви, нека дају стотину предлога, нека кажу шта ми то лоше радимо. Мене највише боли када чујем да је неко дете отишло из Ниша. Па сви ти тренери који раде у школи су Нишлије, нисам их увезао из Турске, Енглеске. Ако неко форсира неко дете, то су личне комбинације, али ја никада нисам хтео да кажем да неко дете треба да игра, нити сам то радио у првом тиму, јер бих онда био роб тих тренера.“
ИМАМО НАЈВИШЕ РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦА
А опет, примера није мало да нишка деца заблистају у другим клубовима. Од Цветковића, Величковића…
„Цветковић је отишао као дете. И тај Величковић, где је сада? Да ли је стандардан у Војводини? Овде би сигурно био стандардан. Немојте сви да се хватате за Цветковића. Заборавља се да је Раднички само у последњих пар сезона избацио тројицу играча са последњег списка репрезентације Србије. Стефана Митровића, Николу Штулића и Драгана Росића. Сви су се код нас афирмисали, направили су добре трансфере, наставили да напредују, играју, постали репрезентативци. Толико играча у репрезентацији, а да су у последње време играли у Србији, осим Црвене звезде, нема ниједан наш клуб. Дакле, није баш све негативно. Наши играчи се, за разлику од неких других клубова када их продају, не враћају у Србију за шест месеци и не назадују у каријери. Сви су ти момци наставили фудбалски успон. И тај Бамиделе, који је после само шест месеци у Нишу, отишао у Војводину за преко 300.000 евра и плус имамо проценте од његове следеће продаје. И тај Давид Петровић, који игра сјајно у Емиратима. Ето, то су само два најновија трансфера која смо направили прошлог лета.“
За Давидов трансфер се замерало да је нетранспарентан?
„Транспарентан је да транспарентији не може бити. Продат је за укупно 650.000 долара у две рате. То је цифра у коју улази и провизија менаџера. Прву рату од 325.000 долара смо добили одмах, другу још нисмо, чекамо је овог лета. Тај уговор стоји у клубу, могу да га сликам и да вам га покажем.“
МАТИЋЕВИ ТРЕНИНЗИ ЈАЧИ ОД ПАКУЛТОВИХ
За ову управу дуго важи репутација да је „лаке руке“ при промени тренера. Мада, прошле сезоне било је доста поверења за Николу Динчића, чак и када је имао пет пораза у низу на крају јесење полусезоне. Може ли Раднички да пронађе неког свог Феђу Дудића, који би трајао дуже од две сезоне и био фронтмен клуба?
„Ја бих волео да ми имамо једног таквог. Али, видећемо и како ће то са њима ићи. Ја да сам довео голмана са 42 године, мене би овде разапели. Знам ја да се прича како Тончев стално мења тренере, али то је последња ствар коју бих радио. Свака промена је велики финансијски губитак за клуб. Да бисмо раскинули са једним морамо да му дамо једну, две, три плате, овај што долази увек тражи нешто више, јер ’преузима клуб у тешком тренутку’, па тражи нешто и унапред… Зашто бих ја себе излагао непотребним трошковима? Али не могу ни да седим мирно кад изгубимо шест утакмица.“
Први утисци фудбалера и спортског сектора о раду са Славком Матићем су врло позитивни?
„Не волим унапред много да причам, за мене су једино мерило првенствене утакмице. До сада је Аустријанац Пакулт важио за тренера који је, у нашем мандату као руководства, имао најнапорније тренинге, а сада ми кажу да су тренинзи дупло јачи него тада и имамо их по два сваког дана. Плус, задовољан сам како је Матић водио екипу против Партизана у овој контролној утакмици. То ми даје неку наду да ће екипа бити физички спремна, јер ако се играчи не боре, не може резултат да дође. Некада су они добили премију ако ’гину’, чак и ако изгубе, али да се шетају по терену као бабе, то више неће моћи.“
То нам је шлагворт за једну анегдоту коју смо сазнали са утакмице у Крагујевцу од пре пар сезона, ако бисте желели да је поделите са јавношћу?
„Губили смо, сад се више не сећам да ли било 1:3 или 2:3. Они момци који сакупљају лопте поред терена су одуговлачили да нам је врате и Марко Петковић је буквално отео лопту да би је што пре вратио у игру и за то је финансијски награђен. Добио је премију само за тај гест, јер да су сви играчи показали такву енергичност, можда не бисмо изгубили.“
ЈУГ СРБИЈЕ СКРАЈНУТ, СУДИЈЕ НАС СЕ НЕ ПЛАШЕ
Шта се то променило у односу на период од пре шест, седам година, када је Раднички константо био у врху табеле, а сада се редовно грчевито бори за опстанак?
„Највећи проблем у Србији је суђење. Ја сам велики оптимиста зато што долази странац који ће делегирати арбитре и верујем да се више никада неће десити да дође судија у Ниш да нас масакрира у нашој кући. Да се сад не враћам на конкренте примере. Не тражимо никакву помоћ, нека суде 50:50, али не да нас унаказе на нашем Чаиру. Ми смо имали коректно суђење у одређеном тренутку, мада је и тад било коментара по Нишу: ’Не желимо овако да будемо други, не желимо овако у Европу.’ Е, онда се у једном тренутку појавила информација да сам ја кандидат за председника Фудбалског савеза Србије. И поједине интересне групе и структуре у фудбалском свету су чиниле све да нас опструишу и прикажу неспособним.“
Сматрате да је југ Србије потпуно скрајнут?
„Је л’ Војводина имала председника ФСС у лику Толета Караџића? Је л’ имао Београд у више наврата? Дајте да га једном има и југ, не мора то да буде Ивица Тончев, има квалитетних кадрова. Даље, колико клубова има представнике у Извршном одбору ФСС, а ми немамо? Ту смо у старту неравноправни, јер они гласају за судијске листе, тај се судија по инерцији у старту прибојава од њих, а од нас нема зашто да се боји кад немамо никакве полуге моћи горе. По мени, ако желимо равноправне услове, треба сви представници клубова да изађу из Извршног одбора ФСС, или да напусте челне функције у клубовима, а не да им се клубови воде на децу или блиске рођаке. Да ли је нормално да Раднички као убедљиво највећи клуб овог региона нема нити једног представника у водећим структурама ФС РИС-а? Дарко Булатовић, бивши челник клуба, био је наш кандидат за председника или макар потпредседника, а нас тамо нема ни у неком ћошку. Ама, кад репрезентација Србије игра утакмице, у Београду, чак и Лесковцу, ми од тог ФС РИС-а не добијемо нити једну улазницу за те утакмице.“
Када сте дошли у Раднички рекли сте да вам је сан да у Ниш донесете трофеј Купа, али и да ће српски фудбал оздравити када титула шампиона оде из Београда. Да би недавно, у четрвтфиналу Купа Србије против десетковане Војводине, нишки тим изашао на терен без шефа стручног штаба и неколико главних играча? Или, да преформулишемо питање, када ће Раднички да победи Црвену звезду, пошто су јој Крагујевчани, па чак и Пазарци, у претходном плеј-офу показали зубе, а Нишлије у последња 24 међусобна дуела имају 23 пораза и један реми?
„Да ли сте били на тој куп утакмици о којој говорите? Да ли сте видели суђење? И о чему ми причамо, какав онда ми куп можемо да освојимо? Сад кад дође странац, ако буде како су обећали, имаће уговор са неком медијском кућом да сваког уторка образлаже спорне одлуке, кажњаваће оне који их буду доносили тенденциозно… А Звезду можемо да победимо кад будемо били на макар приближном финансијском нивоу. Овако, они са преко 50, 60 милиона буџетом, а ми са око два милиона… То је једини разлог. Али, свакако ће нам бити лакше да је победимо када не буде 60 одсто Нишлија на стадиону, подвлачим ово Нишлија, дошло у дресовима Звезде или Партизана. То нема нигде! Прво се навија за свој клуб, па тек онда за вечите или Манчестер Сити… Дајте да напунимо трибине, за почетак макар као против Мачве, па кад јавност види да нас има десет хиљада, сви ће да нас се плаше, и противници, и судије ће имати страх од намерних грешака, и наши играчи ће имати додатни мотив.“
ПРОПАДАЛО ЈЕ ИЗГУБИО ЗДРАВЉЕ ЗБОГ КЛУБА
Па ипак, публике углавном нема. Зашто је то тако? Колика је ту одговорност клуба? Многи чак оштрицу критике не усмеравају ка вама лично, тврдећи да ви и не знате шта се све ради у клубу на свакодневном нивоу и као најодговорнијег човека означавају директора Дејана Пропадала?
„Немам ја примедбе на организацију нашег клуба. Ми имамо 20 људи који тамо раде, шта нам треба још? Имамо Нишлију за спортског директора, легенду клуба. Да ли треба да истерам Ацу Јовановића да бих довео неког са стране? Пропадало је у овом клубу изгубио здравље. Пет пута је оперисан до сада. Он је 24 часа на Чаиру. А ту је, између осталог, и баш зато што није Нишлија. Што је неоптерећен тиме ко је ко у граду, да ли је некоме тата бизнисмен или тужилац, или доктор или начелник полиције, што не може да подлегне притисцима те врсте у доношењу свакодневних одлука. Ми смо имали неколико сусрета са навијачима, никада нам они нису ставили замерке тог типа, али, ево, јавно позивам све који имају неке предлоге, нека нам кажу шта то можемо да унапредимо, све ћемо да прихватимо. Па, мој једини циљ је да Раднички буде стабилан клуб и у врху табеле. Довешћемо све Нишлије на све функције у клубу ако је то решење, али те Нишлије би морале нешто негде да су радиле у последњих 15 година, а не оно што је било некад. Живот се променио. Ево и Моцарт некад није постојао, главни су били Спорт и Журнал, а данас сте један од најјачих портала у региону.“
Имате и поруку за своје критичаре?
„Мени све ово само узима време, живце и новац. А, богами, и здравље. Шећер сам добио гледајући оно мучење против Мачве у баражу. Ја сам велики локалпатриота. Рођени сам Нишлија и то нико не може да ми одузме. Не могу мене да укалупе у Сурдулицу, ја сам овде рођен, овде добар део времена живим и радим и једини мотив ми је да одбраним југ Србије од београдизације. Многи су заборавили у каквој сам ситуацији затекао Раднички, колико њих га је тужило и, због тога што клуб у датом тренутку није имао ни 50 евра да плати адвоката, добијали су поступке, наплаћивали и камату и камату на камату… Раднички је данас једини клуб који не дугује никоме ништа. Ни држави, ни граду, ни играчима. То је велики успех. Наш је буџет негде између 1,8 и 3 милиона евра, како кад. И такав је један од мањих у лиги. Рекао сам сто пута, нека дође неко да покаже да има та три милиона, али не само фиктивно, него да је спреман истог момента да их уплати као гаранцију за наредну сезону и ова управа ће се одмах повући.“
НОВИ СТАДИОН ДО 2027?
На крају, морамо да питамо и за стадион, који је тренутно вероватно најнегативнија асоцијација на Раднички, а једина са којом клуб нема баш никакве везе. Само би луд човек улагао у нешто што ем није његово, ем је зрело за рушење?
„А ми смо још и уложили, и то преко милион евра. Чак и она травната подлога, од средстава солидарбости УЕФА је нека врста улагања, јер смо могли да их пренаменимо за нешто друго. А стадион је градски. Ја не бих желео да овај интервју добије ни зрно политичке конотације, али морам да кажем да је председник Вучић обећао да ће стадион бити реконструисан за Европско првенство младих репрезентација 2027. године. Пре неки дан је рекао да му је искрено жао што то већ није урађено, јер би, кад већ не може у Лесковцу, Србија са Енглеском сигурно играла у Нишу. Он је једини који помаже, могу то да кажем јер сам водио клуб и двехиљадитих и нисмо тада добијали ништа од државе, и сигуран сам да је у срцу велики симпатизер Радничког“, закључио је у разоговору за Моцарт Спорт Ивица Тончев.
Извор: www.mozzartsport.com
