Прво велико и организовано навијање десило се 1962. године, када је Раднички први пут изборио улазак у Прву лигу у двомечу против Вардара из Скопља. Тада је неколико стотина навијача из Ниша кренуло на гостовање у Скопље. Улазак Радничког у Прву лигу обележен је слављем у Нишу када су хиљаде навијача спонтано изашле на градске улице што је до тада било незамисливо. Годину дана након тога кренуло се са првом кореографијаом, када се на утакмици са Црвеном звездом 23. септембра 1962. године појавио транспарент „Реал са Нишаве“ дужине 20 и висине 2 метра, што је остао надимак за ФK Раднички.
Други велики талас навијања десио се током учешћа Радничког у Kупу УЕФА 1980-83. када је навијање било много организованије. Након успеха Радничког дошло је и до његовог слабљења, те он испада у Другу лигу, а навијачи на утакмицама губе на бројности.
Раднички се 1986. године враћа у Прву лигу али је играо са нешто мање успеха него неколико година раније, а најзапаженије навијање је био организовани одлазак око 500 Нишлија на сусрет са Радом у Београду. Након тога није било организовања навијача до 1989. године.
У септембру 1989. године, три дана пред утакмицу са Црвеном звездом доноси се одлука о оснивању нове навијачке групе која ће бодрити Раднички. Узевши у обзир све предлоге, којих је било пуно (Мераклије, Војводе, Гвоздени пук…), најватреније присталице Радничког једногласно прихватају предлог Мераклије.
У време распада Југославије и тензија у читавом друштву, таква атмосфера се преноси и на трибине, у односе са противничким навијачима и полицијом. Сама навијачка група је у то време имала око 1000 чланова што је било златно доба навијања у Нишу, а навијачи су били из свих градских насеља и из околине Ниша.
Транспасренти из тог доба су били: Мераклије-Ниш, Било куда уз Раднички свуда, Бригате Фанатико, Наисус… Прва званична застава Мераклија која је окачена на јужној страни чаира била је „Мераклије-Ниш“, нешто пре оснивања саме групе на утакмици против Борца из Бањалуке. Распадом СФРЈ вођство групе полако преузима млађа генерација.
У време СРЈ и Србије навијачка група се увек трудила да истиче локал патриотизам, што је често радила и кроз ривалитет са навијачима београдских клубова, а што је могло да се види и кроз транспаренте. У периоду до 1998. године Мераклије су етаблиране као трећа навијачка група иза Делија и Гробара. Слабљење рупе поклопило се са слабљењем клуба, испадањем из Прве лиге. И поред лоших партија, слабијих позиција на табели, Мераклије су остале да бодре свој тим. Године 2004. покренута је акција „Ако си Нишлија, буди Мераклија!“, што остаје један од слогана групе.
Мераклије се окупљају на јужној трибини стадиона Чаир и са ње бодре играче Радничког. Чланове ове групе, поред навијања, окупљају и разне добротворне акције и иницијативе, љубав према граду Нишу и карактеристичан став и начин живота – мераклијски!
